Da li poezija, kao najstarija vrsta književnovosti izumire u ovim modernim, previše užurbanim vremenima? Ne samo da se zbirke poezije manje štampaju i prodaju, već se i gube navike u čitanju pesama.
„Prozu čitaju više nego poeziju, ali generalno, čitanje knjiga postalo je luksuz. Pritom ne mislim na novac. Ljudima su danas glave „u telefonu“ – objašnjava Maria Viktoria, autorka zbirke poezije „Polja makova i svile.”
Književnik Dragan Radovančević, autor 3 zbirke pesama i nekoliko eseja na nemačkom i engleskom, smatra da je poezija prajezik čovečanstva. Međutim, njemu je drago što se poezija manje čita, iako bi trebalo da se vajka, priželjkuje obožavateljke i uživa u „statusnim privilegijama“ i zaradi, tj. udobnost u životu.
„Dokle god je svet pun privilegija i statusa, radujem se tome što ljudi ne čitaju poeziju. To vam je kao šetnja bečkim Praterom radnim danom u rano jutro, kada sam imao priliku da slikam golubija gnezda sa uspavanim golubicama, u poređenju sa šetnjom istim tim parkom subotom popodne, kad od vreve i hali-galija ne čujete ni muziku sa razglasa. Tada svi nagrnu da „pročitaju poneki svoj stih“.
Za pesnike, poezija je meminovnost, preko potrebna da „opstanu“ između stvarnog sveta i svog sveta. Ali, šta se menja za čitaoce poezije, ako se poezija manje piše?
Poezija se (ne) čita!
Povrh svega, danas je sve više onih koji s malo osnove grade „kule i gradove“ od pesama koje zovu poezijom. Nekada se verovalo da pesnici imaju dar od Boga. I tada je bilo jasno da, taj dar nema svako.
“Svako može da pokuša da napiše pesmu, ali kvalitet napisanog, metrika, stih, bogatstvo izražavanja, emocija, to definitivno poeziju svrstava u posebnu kategoriju. Kao što je kod muzike, pored lepog glasa bitna i tehnika i najbitnija emocija, isto je i u poeziji važno da li je to što smo napisali dotaklo dušu čitaoca” – smatra Maria.
Dragan upućuje na isključenost pesnika i činjenicu da su pesnici „drugačiji“!
“ Zar sama reč „poezija“ ne priziva u sećanje buncanje, ludake, „rubove civilizacije i barbaroidne genije“ (Sioran), sve ono što nije prestižno? Sigmund Frojd je govorio „Dovedite mi pisca na nekoliko nedelja psihoterapije i on više neće imati želju da piše“.
Međutim, iako s jedne strane opada broj knjiga poezije, kao i broj čitalaca, sve više je onih koji veruju da knjige danas može da piše svako!
“Upoznala sam i mnogo pesnika koji nažalost misle da je za pisanje dovoljan samo talenat. Ne! Velika greška!“ kaže Maria i dodaje: „Pisanje podrazumeva mnogo toga pored talenta. A to su saznanja iz psihologije i filozofije, obrazovanje, samosvesnost. Ima i onih koji pokušavaju da svojim strofama daju notu arhaičnog, a u stvari izmišljaju reči koje vuku na starinu, pa to sve deluje skaradno“ – smatra Maria.
Naravno, sve navike, i dobre i loše kreću iz porodice, tako i čitanje poezije treba sagledati iz svih uglova i početi od navika iz porodice.
Da li je pozija „dokolica“ obrazovanih?
Opstanak poezije i pesnika, svakako je blisko povezan s kulturom i državom, tj. odnosom države prema kulturi… I to je jedan od razloga zašto ima sve manje književnika.
„Iako odnosi beskrajno mnogo vremena, poezija je, na kraju krajeva, jedna dokolica. Poezija zahteva eruditsko obrazovanje, ali na kraju poriče veru u (sve)moć znanja, definicija, formula i pogotovo novca. Pesnik je čovek koji godinama šalje prijave za radna mesta, ali se ne odaziva ni na jedan intervju za posao“ – ističe Radovančević.
Povrh svega, neka druga vrsta zabave preuzela je „slobodno vreme“ modernog čoveka, vreme koje se nekada koristilo za knjige…
„Hleba i igara“ ili knjige i poezije?
Ne možemo prenebegnuti i činjenicu da je gledanje televizije ili korišćenje Interneta postalo glavna zabava u Srbiji.
Sve je više lahoraste zabave na domaćim TV stanicama, a sve manje dobrih obrazovnih emisija.
„Krucijalni problem je u društvu i državi koja, s jedne strane ulaže sibolično u kulturu, a sa druge strane nas bombarduje idejom: „hleba i igara“. Kultura i umetnost su osnova svakog društva, a posledice jeftine, prizemne zabave i nemoralnih sadržaja, osetićemo u budućnosti, kada izgubimo svoj identitet, zaključuje Maria.
